U TIŠINI, ZASTANI

Tišina je način da čujemo sebe, oslobodimo se straha od samoće, prevaziđemo potrebu da stalno neko bude tu, sa ustima punim priče kao hranom za našu dušu.

Buka je potrebna našem prizemnom verovanju da smo sami. Mi nikada nismo sami, ali Božanske dodire ne možemo da osetimo jer smo zarobili sva čula primitivnim potrebama. Čovek se toliko plaši samoće da svakodnevno izmišlja hiljadu i jedan način i proizvod za ubijanje samoće umesto da nauči razliku između  samoće i usamljenosti. Usamljen čovek u mnoštvu ljudi pati dok Sam čovek duginim bojama svoje duše oslikava svet oko sebe. 

- U tišini, zastani čoveče, okreni se i pusti samoću  da ti se približi i onda ruku pod ruku sa njom pokušaj da izabereš pravu notu .To je jedini način da se oslobodiš haosa buke kojom si se zatrpao da bi pobegao od samoće, od nekog ko si u stvari ti oplemnjen i oslobođen savremenog obrasca ukalupljenih, isprogramiranih ljudi. Da bi voleli jedni druge na pravi način moramo prvo zagrliti Samoću i čuti sebe u Tišni .

BUĐENJE

 Zima, led puca pod mojim nogama ali u meni ne . Tvrdoglava ledenica u mojim grudima  okovala devojčicu sa marmeladom na usnama i pustla mrzovoljnu staricu da napravi zid oko sebe....

Ne plačem ...  trebalo bi ,  jer suze su korak Duše ka spoljnom svetu, a svaki korak uvećava naše mogućnosti....Jednom davno pojela sam "otrovnu"  jabuku iz ruke "prijatelja". Dušebrižnici su želeli da budem normalna, da izdam devojčicu koju sam nosila u sebi i zaključam srce koje je znalo da voli i stvara neobične stvari u ovom običnom svetu. Naviru sećanja ...jedan dečak spasiće devojčicu ...razbiće led, kao nekad...Sećanja su mi izmamila osmeh...a devojčica u meni zatresla  kavez....Zbunila se starica...napukao zid ...Bili smo jednom na zaleđenom jezeru....Ljudi su videli dva matora , luda stvora kako lome led , a ja sam videla dečaka sjajnih očiju i devojčicu koja se smeje i kaže 

- Lomi onaj tamo, čik ako smeš!
 Zagazio čovek-dečak hrabro, a led puca ... 

-Gde si nestao dečače moj mili?  Šta su ti uradili ljudi kojima oči služe da bi gledali gospodare? 

Planina me zove...pakujem kofere...

Staza ista ali nema koraka da se utrkuju sa mojim. Nema ni zajedničkih slika na snegu....ali sa mnom je pošla Nada ...starica je ostala zapanjena mojom odlukom,  a devojčica se oslobodila .

-Gde si nestao  dečače  moj mili , zar si otišao u svet odraslih bez mene , a ja ne znam gde odrasli žive ?

Oči mi lutaju, a bor šapuće...gledaj srcem...ono bolje vidi...pozovi ga dušom ona jače viče....poslušala sam ...i ugledala posle par dana crveni šal koji sam mu  poklonila ...naravno...šal nije došao sam...doveo je i mog dečaka....

                                                                                                                                                    

DUŠA ILI MUVA ?

Pametni ne pametuju nego kažu, a budale pametuju, a ništa ne kažu. Neki ljudi kao da pokupe reči negde usput i uguraju ih u usta, a zatim ih izbacuju neverovatnom brzinom. Trudim se da pronađem smisao njihove priče, da pročitam između redova kad su vec redovi prazni. Pametuju i pametuju , a sve te njihove “ činjenice “kako vreme odmiče, postaju sve lakše i prozirnije poput balona od sapunice i dođe mi, ali baš mi dođe milo kad zadam završni udarac, bocnem mehur od sapunjavih reči. Kad slušam gluposti , pitam se čemu razum čoveku kad su mu postupci nerazumni. Naopako se postavio svet i zakon mada , što se zakona tiče ne bi trebalo da se čudim jer su ga pisali ljudi . Svi pričaju o smaku sveta 21.12.2012. a mi smo odavno  već “smaknuti“ , kao sa Marsa pali. Možda će tog datuma  naopako okrenuti uspeti da se okrenu kako treba . Ima dosta tvrdoglavih, lenjih, nadobudnih robova. Materija  im je na prvom mestu,  duša   već na vrh nosa izašla  trudeći se da bude primećena, ali  je oni teraju  kao dosadnu muvu. 
- E, jadna Dušo  vrati se  odakle si i došla , u korov oko srca i čekaj Kosača koji će te staviti u prvi  plan .

REČI I DELA

Volim da svoje misli oblikujem u reči i da ih pustim da lete po papiru ili sa usana kao jato ptica.  Nebo im se raduje i to mi je najvažnije. Često čujem rečenicu –Važna su dela , a ne reči. 
Da li je baš tako? Svaki Odlazak bez reči objašnjenja  je delo koje ostavlja za nama vrata možda zauvek zatvorena , a možda odlaska ne bi ni bilo da je bilo reči. Nekada  je reč  zlata vredela. Data reč je poštovana,  ali i ljudi su bili vredni poštovanja. Sa padom ljudskih vrednosti pala je i vrednost reči. Vreme laži i prevara donelo je nove citate , nove parametre za preživljavanje. Prazne priče ubile su vrednost reči i samo dela su  cilj novog doba. Kakvo je to doba kad čovek ne drži do svoje reči, kad mu niko ne veruje dok ne uradi i kad je  u poslovima potrebno hiljadu ugovora i advokata . Avaj Zemljo novog doba čipovanog  i samo na konkretna dela usmerenog.  Priroda je zabrinuta zbog tog veličanja opipljivog, materijalnog dokaza  i pita se da li  ćemo  i kako verovati u nju kad verujemo samo u potpisane gomile papira.  Delo bez reči je kao drvo bez korena. Poljubac je lep ali uz reči Volim te on nije više samo poljubac već delo ljubavi.

OKO U OKU

Dobili smo telo da bi se njime služili , a ne da bi mu robovali...dobili smo ram za sliku...ram moze napraviti i ukrasiti svaki bolji majstor, a slika je odraz umetnika, duša slika...slici se divimo,  a ne ramu...onaj ko od cele slike samo ram vidi...nikad neće prepoznati , ni upoznati lepotu...  Hiljade  kremica na licu potroše neki ljudi da bi sacuvali mladost , a dopuste  da im  duša kopni... ravnaju bore spolja puštajući ih da na nekom drugom mestu , iznutra ,  ostave korenje i uguše životnu iskru...Maska na licu nije dovoljna za život. .  Lepa spoljašnjost je iluzija ako smo iznutra truli. Ljudsko oko vidi lepe crte ali oko u oku vidi pukotinu na srcu, mornarski čvor na venama i pucanje po svim  šavovima kada se najmanje nadamo. Duša mora biti veća od čoveka koji je nosi da bi ga kad padne nežno podigla. Robovi se mogu osloboditi. Da bi čovek bio slobodan pre svega mora da oslobodi sebe iznutra...da zaroni u sve svoje stečene navike, napravi selekciju..izbaci ono što ne valja i napravi mesto za nova saznanja...Čovek svestan svojih vrlina i mana, oslobođen od laži i iluzija o sebi je Čovek koji može da kaže Ne svemu što mu ne odgovara i bira najbolji put za ostvarenje svojih želja.

“ IDE MACA OKO TEBE” .

Srela sam pre nekoliko dana poznanika,umornog, posivelog, kao da je sve crne oblake tog kišnog popodneva uvukao u sebe...Uplašen je ...izmiču mu komadići koje  je od života dobio ...i pita se...u čemu je problem...Zaboravio je da je kada su svi išli napred, menjali  i ponekad rizikovali sopstveni boljitak radi drugih on stajao po strani  i govorio...Ne tiče me se ...nije moje da mislim...gazda misli...ja radim...Pa može li se raditi bez razmišljanja? Vredi li čuvati malo jada kao da je Jad ono što nam treba...
Jad od  Jadomira napravi malog sivog miša što se zadovoljava mrvicama od svega što postoji kao  Komad  ali pripada drugima, nema snove, trčkara unaokolo po mraku u stalnom strahu da će ga život kao mačka poklopiti šapom i igrati se sa njim surovo, pre nego što ga smaže. Miševi kolo vode kad mačaka nema ali,  za čoveka-miša veselja nema jer život –mačka je stalno prisutan i vreba priliku da stvori nepriliku  malom, sivom , uplašenom čoveku-mišu.

STANI , MALI ČOVEČE!

Ljubav je uvek velika, bez granica ali ljudi često toga nisu svesni, pa postavljaju granice...Veličina ljubavi zavisi od onih koji je dele . Ljudi ljubav čine velikom ili malom...u zavisnosti od toga koliko su i sami mali ili, veliki...
- Stani, mali čoveče, da , ti, što ideš okolo i pričaš kako ti ljubav nije važna i kako su samo pare važne...da te pitam, a kako ti "praviš" te pare ako svoj posao radiš bez ljubavi? Verovatno ti ide teško , u stalnoj strepnji i pod teretom bremena tog tvog velikog JOŠ ovo i JOŠ ono ! Alo, ovde Zemlja, puna trave, cveća i šume....a , ne , neću te podsećati na šumu jer i nju ćes iskrčiti da bi napunio džepove...briga tebe  za disanje, pa ti odavno već ne znaš da dišeš ugušen pustim željama svojih džepova. Postoji lakši način mali čoveče, oslobodi se gorčine u svom stomaku da bi preživeli leptirići, glasnici ljubavi. Oseti slatki nemir, oslobodi dušu iz nametnutog joj kaveza i počni da Voliš! Za početak dovoljno je da zavoliš svoj posao, a onda polako kad prvi osmeh prekrije tvoje lice pojaviće se  i pravi prijatelji a, ne ovi koji te cede kao limun i iza leđa ti se smeju...doduše nisi ni ti bolji od njih...cedite se uzajamno . Mali čoveče, pogledaj Velikog čoveka, ispunjenog ljubavlju, čoveka koji je odavno izvadio glavu iz peska .